Da li će svet ikada imati boljeg belog košarkaša? Teško! Lopta, koš i igra nadirali su u predvorje Draženovog srca i oplemenjivali se, a on ih je publici vraćao kroz božansku virtuoznost.
Košarkaški Mocart Dražen Petrović prerano nas je napustio, stradao je u saobraćajnoj nesreći 7. juna 1993. u 29. godini, ali sećanje na njega baštine generacije, s kolena na koleno, naša deca. Iz svih bivših republika SFRJ. Bio je jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije i sveta svih vremena. “Blic” je u Zagrebu posetio Muzej Dražena Petrovića pored Cibonine hale a ugostila nas je njegova majka Biserka, gospođa koja se trudi da se takav velikan i bivši as Šibenke, Cibone, Reala, Portlanda, Nju Džersija, jugoslovenske i hrvatske reprezentacije nikad ne zaboravi.
- Mladima danas treba pričati o Draženu, i to ne samo o tome kakav je bio sportista, već kakav je bio čovek. Od malih nogu, kada je krenuo u vrtić, kod njega se javljala osobina da pomogne i usreći nekoga. Na terenu je bio sasvim drugačiji, išao je do krvi, na pobedu, čak i kada je igrao sa rođenim bratom. Privatno je bio toliko povučen i misaon, da je to teško opisati. Pišem knjigu, svoje viđenje Dražena kroz njegovo odrastanje, imam i njegove fotografije iz vrtića. Osetio je kada je neko od njegovih drugara iz vrtića gladan i on bi ga doveo kod nas kući na ručak. Meni je objašnjavao da su njegovi roditelji na poslu i da je on gladan. Bio je najsrećniji kad pomogne nekom. Mislim da bi posle okončanja košarkaške karijere bio najveći humanitarac, tako se ponašao. Teško mu je bilo da predstavi tu svoju stranu kada je igrao jer nije imao vremena. Na meni je da pričam dok mogu, a mladi kroz Draženov muzej i priče mogu da saznaju kakav je bio on i kako se ponašao - kaže Biserka Petrović za naš list.
Dražen je bio veliki radnik a kada se to spoji sa njegovim talentom dobije se, po mnogima, najbolji beli košarkaš svih vremena?
- Zoran Slavnić je prvi Dražena uveo u prvi tim Šibenke, dao mu je samopouzdanje i igru. Dražen je u tom periodu uplovio u stariju generaciju, što tada nikom nije pošlo za rukom, ali je on svojom mladošću učinio stariju generaciju boljom, uspešnijom. Pojavom i ponašanjem na ljude je prenosio harizmu, a da nije bio svestan toga. Bio je jednostavan. Tako je bilo i kada je otišao u Real. Nije pričao gde bi otišao na večeru, ali bi se odmah taj restoran u kome je napunio. Psiholozi su to objašnjavali da su ljudi osetili gde je Dražen i išli su za njim. To je meni tada bilo čudno kada mi je doktor sociologije ukazivao na to koga sam rodila i da će Dražena ispitivati tek kad jednog dana ode. Nisu mislili na tragediju... On je u svom poslu video ono što drugi nisu, ali sam znala da je Dražen poseban. Od rođenja je bio takav da ste ga morali odvojiti od svega. Njegove oči su se na rođenju smejale i plakale. Ostao je kod njega taj harizmatični pogled i to je teško opisati. Pišem knjigu o njemu, ali je sve to veoma teško opisati. Ne može to ni film da uradi.
Nije ga bilo potrebno usmeravati, već samo naći način da kanališete njegovu energiju?
- Bilo je košarkaša koji imaju duha i za kojima su išli ljudi. Tako su sve dvorane u kojima je igrao bile pune, nije bilo potrebe zvati ljude da dođu. I u NBA, gde se gleda samo profit, Dražen je uneo svoj pristup, ljubav. I oni su shvatili da je on bio nešto posebno. Ne znam s kim bih mogla da ga uporedim. Saslušao bi svakog čoveka, ali je sve odluke donosio sam. Nije od roditelja tražio dozvolu, mi smo od njega učili kako da živimo. Imao je 16 godina i tri meseca kada je u Šibeniku neka žena ostavila nešto ispred vrata i ja sam se naljutila. Dražen mi je skrenuo pažnju da nisam smela tako da odreagujem i da je samo trebalo da se nasmejem, tako bih sve rešila. Istog časa sam izgubila samopouzdanje i pomislila da sam loša osoba. To je samo jedan od hiljadu primera. Ja sam 19 godina radila u biblioteci u Šibeniku, na dečjem odeljenju, a Dražen je tada već bio zvezda. Sećam se da sam jednom učeniku naplatila knjigu jer je kasnio sa vraćanjem, a sin mi je zamerio rekavši mi da to dete nije želelo da ukrade knjigu. On je sve voleo, svi su hteli da ga uzmu u naručje kada je bio mali. Mora taj njegov privatni život da se shvati kako bismo svi znali da je Dražen bio nešto posebno.
Kako savetovati mlađe generacije i uputiti ih. Vaš sin je uspeo da spoji igru i posao?
- Namećem to svakog dana, jer mnogo dece dolazi u Draženov muzej i kažu mi da moraju da se “nadišu Dražena”. Uvek zahtevaju da ja budem tu i možda je Bog želeo da ja prenosim njegovu energiju. Imam problem sa suprugom, koji je već devet godina nepokretan, ima 90 godina. Pri svesti je, ali meni to teško pada. Te grupe dece traže da ja budem tu i uvek uspem nešto da iskombinujem - pozdravim decu, roditelje, nedavno je tu bila i televizija iz Skoplja, tako da sama isplaniram kako bih sve obavila. Kada završe sa posetom muzeja, ja se svima obratim. Za svaku grupu imam različitu priču, zavisno od njihovog uzrasta. Deci govorim da će najviše pomoći sebi ako pomognu svom prijatelju. To je prva stvar, a drugo što ima savetujem je da će ih rad i ljubav prema poslu dovesti do rezultata. Dražen je govorio da talenat čini samo jedan odsto, sve ostalo je rad. Dobio je nagradu Međunarodnog olimpijskog komiteta, a tadašnji predsednik Huan Antonio Samaran je rekao da je Dražen njima pomogao jer je promovisao rad. Nije to bio ni talenat ni novac. Zbog toga je Dražen došao do vrha, pa sada strani autori pišu knjige o njemu, iako bih više volela da neki domaći pisac to radi jer može mnogo bolje da dočara njegov život. Naša zemlja je izrodila mnogo vrhunskih sportista, a mi njega ne izdvajamo kao jedinku, već ga predstavljamo kroz njegov privatan život. Draženova definicija je “rad, rad, rad” i “ljubav prema poslu”. Ja od dece ne tražim da zapamte njegove medalje i trofeje već njegove poruke. Pričam ljudima o Draženu i veoma mi je bitno šta drugi govore o njemu i kako ga doživljavaju.
Ko sve dolazi u Draženov muzej?
- Dolaze sve generacije - deca koja uče kuvanje, ekonomiju... Ma, svi dolaze. Bio mi je i jedan doktor, koji živi i radi u Ljubljani i rekao mi je: “Gospođo Petrović, onaj Draženov potez mi je još urezan u sećanju. On nije igrao košarku, on je svirao po terenu”. On se igrao, njega novac nije zanimao. To je njegova priča, ali ne možete je dovoljno ispričati jer je ona još jaka.
I vaš drugi sin Aleksandar je bio odličan igrač. Njegov sin a vaš unuk, Draženov sinovac, takođe igra košarku?
- Mi se trudimo da ga sačuvamo, posebno ja. Liči na Dražena. Otišao je na visoku školu u Ameriku sa 17 godina, beležio je dobre rezultate u Vašingtonu. Dobio je stipendiju da ide na koledž u San Francisko. Međutim, on se tu izgubio, nije mogao da podnese teret prezimena. Sada se vratio u Hrvatsku, ne igra za Cibonu već za Goricu, ima 26 godina i ljudi se na njemu iživljavaju. On se nervira i ne može da podnese sve to. Neka završi fakultet, a trenutno radi u muzeju jer zna da govori tri jezika. Košarku neka igra rekreativno, pošto će izgubiti identitet ako mu je to teret. Aco govori da je mogao mnogo više uz rad jer je ogroman talenat. Međutim, mislim da ni to ne vredi jer nije mogao da izdrži taj teret.
Koliko vas raduje to što Dražen nije nestao iz država bivše SFRJ?
- Za mene je to još veći uspeh, jer Dražen pripada svima nama. Dražen je uvek govorio da bi Jugoslavija dobila “drim tim” 1992 na Olimpijskim igrama u Barseloni. Vidite kakve smo igrače imali, svi su od nas učili sa Balkana. Sećate se Slavnića, Kićanovića, Dalipagića... Vidite sada i Đokovića. Sport je nešto što briše sve granice. Godine će pokazati da nije trebalo naše države da se rastaju jer su otišli mladi ljudi, a na njima svet ostaje. Moramo da izbacimo politiku, nismo mi ničemu krivi. Bilo je par ljudi koji su želeli to, ali je to njihov problem. To su neke druge teme, ali mi u razgovoru navodimo ono što je kvalitetno i ono što nas pokreće. Kada je Toše Proeski poginuo, osećala sam se kao da se to desilo nekom iz kuće. Rekla sam da mi je želja da posetim njegove roditelje, ali neki sve to žele da uvuku u politiku. Toše i Dražen su na ovim prostorima bili toliko harizmatični, nisu ni bili svesni toga. Otišli su ni krivi ni dužni, prerano, kada su mogli da daju mnogo. To nam daje poruku - oni su otišli da bi ostali. To ću napisati u knjizi, otišli su da bismo mi o njima pričali. Mene je jedno dete koje je četvrti razred pitalo: “Teto, kako možete tako da pričate o Draženu, moja majka bi plakala?”. Odgovorila sam mu da plačem i ja, ali da niko ne bi saznao ovo o Draženu da nije bilo mene da to ispričam, da nije bilo filma o njemu. Prošlo je 23 godina od tragedije, ali nemam pravo da se drugačije ponašam ako mi dođu ljudi i kažu da su došli da se nadišu Dražena. To je moja priča, jeste teška. Aco mi je rekao da je to previše emotivno za mene, ali to meni puni baterije. Mom suprugu ne, jer je stres bio poguban za njega, pošto je već devet godina nepokretan. Jedna žena mu pomaže do tri sata radnim danima, ostatak vremena sam sama s njim. Nisam htela da ga pošaljem u dom jer čovek mora da ima dostojanstvo i da živi dokle može. A ne da ga odvedem u Šibenik u dom i da ga posećujem.
Spona između Novaka i Dražena?
- Kada gledam Đokovića, vidim da je poseban. Novak kao da mi je iz kuće izašao. Kad on igra, vidim mog Dražena. Ja se nerviram kad Novak gubi, silno radujem kad pobeđuje. Imaju dosata sličnosti, uživam da ga gledam. Novaka svi vole. Uspešni sportisti ne žele da budu zvezde, već obični ljudi. Njih dvojica su globalne ličnosti. Žalosno je što nas danas ne vode takve ličnosti, već neke druge. Želja mi je da upoznam Dijanu Đoković, u Zagrebu ili Beogradu, svejedno, može i posredstvom “Blica”, bila bih vam zahvalna na tome.
Koliko su Draženove moralne vrednosti zastupljene na ovim prostorima?
- Na ovim prostorima nisu, ali u inostranstvu jesu. On je u NBA ostao toliko upečatljiv, da oni na svoj sajt redovno postavljaju kada mu je rođendan ili godišnjica. Nisu ga zaboravili, a film sa Divcem “Braća zauvek” je samo dokaz toga. Želeli bi da snime film o Draženu, jer svi žele da znaju sve o njemu. Bolje bi bilo da to uradi neko sa ovih prostora, zbog emocija. Ne želim da budem pogrešno shvaćena, ali je na Zapadu sve suvi biznis, a mi smo naučili da živimo vođeni emocijama. Tako govorim sa svog stanovišta, novac uopšte nije bitan, ali se bez njega ne može. Ljudi iz Nju Džersija, za koji je Dražen igrao, žele da u Šibeniku naprave košarkašku akademiju, po uzoru na Džordanovu. To bi bio brend. Ja sam o tome pričala sa gradonačelnikom, ostaje da se vidi šta će se uraditi, jer prvo mora da se nađe prostor u gradu. Pitanje je da li će neko to pogurati. Ja imam snage samo da pričam o svemu tome. To mi je zadatak, ali nema smisla da ja radim glavne stvari oko akademije, da zovem ljude...
Kako ste vi, suprug Jole i sin Aco, izdržali bez Dražena sve ove godine?
- Bilo je mnogo teško. Godine tu ništa ne znače, samo treba da kažete sebi da sve to radite zbog Dražena. Samo tako možete da izdržite. Moj suprug nije mogao ni minut da izdrži u Mirogoju, gde je Dražen sahranjen, jer je mislio da je naš sin dole. Ne, ja mislim potpuno drugačije, sebe sam ubeđivala da je Dražen na nekom drugom mestu i da će on doći jednog dana. Možda je glupo, ne znam, ali je to tako smešteno u mojoj glavi. Drugačije ne bih ni mogla da izdržim - šest godina je rađen ovaj muzej, izgrađen je muzej u Šibeniku, kao i igralište. U Africi se održavaju izložbe o Draženu. Dečko iz Maroka je imao 10 godina kada je moj sin igrao u Realu. Skupljao je sve njegove fotografije, sada ima 37 i napravio je izložbu. Bilo je čudesno da je taj dečko pratio Dražena sve te godine. Mi smo se svih sredstava sa te izložbe odrekli u humanitarne svrhe, u korist španskog grada blizu Maroka. Moj sin je tako želeo.
Stoički ste podneli tragediju?
- Aco ima unutrašnje drame i onda gleda bratovljeve utakmice. Ja tada gledam Draženov film, mogu danonoćno. Ne želim da ga vidim u odlasku, već u dvorani kad igra. Moj suprug to ne može, šetao je kad bi se gledala utakmica. Kaže da to njega uznemirava i taj stres je došao jer emocije nije delio sa ljudima. Ja sam drugačija, volim da pričam sa ljudima o Draženu. Oni dobijaju informaciju, a mene to na neki način nahrani. Ne razmišljam da su ovi prostori njihovi i naši, sve je to zajedničko - zaključila je Biserka Petrović.
Genije u razmišljanju
- Dražen je dobio energiju od mene, visinu od pradede, sve ono što je najlepše se pomešalo u njemu. Sećam se da je u finalu Kupa kupova 1989. igrajući za Real protiv Snajdera postigao 62 poena. Mediji u Španiji su ga pitali kako mu je to uspelo, on im je odgovorio: “Pitajte moju mamu. Ona je, kad je bila mala, pešačila po 15 kilometara u šibensku gimnaziju. Moja mama je tamo gde se reka Krka uliva u more pila slanu vodu, koja se mešala sa slatkom vodom i tako sam ja dobio energiju.”. Ne znam kako je to njemu palo na pamet. On je u svakom času imao odgovor, bio je genije u razmišljanju. Dražen nije želeo da iskače iz mase. Iako je bio zvezda, to su njegovi prijatelji bili više od njega i to narod pamti. Ljubav naroda ne možete kupiti, morate je zaslužiti. To je uradio Novak, ali i Dražen. Srećem ljude po Zagrebu koji mi pričaju da su bili siti i pijani dok je Dražen bio živ. Moj sin ih je viđao na ulicama i davao im je pare ne pitajući za šta im treba - za jelo ili piće. To je dokaz koliko mu novac uopšte nije značio. Nije mogao da živi ako je on srećan, a svi drugi oko njega nesrećni. Bilo je to čudesno. Kada je odlazio u Ameriku, napunio je tri torbe znojnica, čarapa i drugih stvari. Rekao mi je: “Mama, ne možeš ljudima kupiti dijamante, ali im možeš pokloniti pažnju”. Verujte, zbog njega sam postala bolja osoba. Napravio je od mene nešto što je teško i objasniti.
Uživam da gledam Zvezdu
- Uživam da gledam Crvenu zvezdu u Evropi, pratim je jer su “Arena” i “Pionir” puni, ljudi se vesele, a mi u Hrvatskoj smo to izgubili. Došli su Francuzi da igraju sa Cibonom, ja sam ih provela kroz muzej. I onda dođu na meč u halu u kojoj je bilo 500 ljudi. Pitali su se da li su došli na trening? To je tragedija. Veoma me to boli. Bio je organizovan Draženov kup, koji nije organizovan preko hrvatskog saveza, već je sve preuzeo jedan čovek. E, sad, on je uzeo novac, a organizaciju je ostavio na nižem nivou. I onda dođe održavanje Kupa, a nema ljudi u hali. Rekla sam da to ne želim, jer Dražen nikad nije igrao u praznoj dvorani. Mi smo zaustavili održavanje tog Kupa. Nestala je sreća ljudi u dvorani kada se igraju utakmice, nema ljubavi. Uvek pošaljem čestitku kad Zvezda ili Real nešto osvoje. Tako smo i Oskaru Šmitu, koji je bio Draženov veliki protivnik, poslali poruku podrške kada je dobio tumor na mozgu. Hvala Bogu, sad je dobro.
Podrška grada i države
- Imamo veliku podršku jer je ovo privatni muzej. Dobijamo pomoć od Turističke organizacije, grad Zagreb nam je dao prostor, Ministarstvo kulture. Svi podržavaju, niko nije rekao “ne”. Ali, veći deo posla ide preko mene, a ja pokušavam da gostima ukažem na sve kako bi nasmejana izlazila iz muzeja. Kada dođe veća grupa dece, polovinu pošaljem da razgleda dvoranu, a polovina ostaje u muzeju, gde su samo Draženovi trofeji. One koje je osvajao sa klubom su u Ciboni i šteta je što i oni ne pokažu sve njih. Ali, ponavljam, neće niko da radi, svako hoće samo da zaradi. Mene zarada ne zanima. Grad mu je podigao spomenik, a država je pomagala u izgradnji muzeja, bilo je tu i donacija. Meni su fascinantniji portreti koji se stvaraju i donose u muzej. Imam dovoljno stvari da otvorim još jedan muzej, jer je za 10 godina mnogo stvari poklonjeno. Ljudi su srećni da poklanjaju, to znači da Dražen još živi. Meni je to najveća nagrada, kao što ste vi pozvali kako biste pisali o Draženu. Nije mi stalo da na račun muzeja stvaram kapital, to mi ne treba. Ni Dražen nije tako živeo i to je istina.
Danas bi bio humanitarac
Šta bi da je živ danas radio Dražen Petrović?
- Dražen bi postao najveći humanitarac i to bi mu bila najveća nagrada. On bi to radio sa uspehom. Uvek je želeo da ono što radi bude najbolje. Trener ne bi bio sigurno. Možda bi bio individualni trener, kao što je to slučaj u tenisu. Eventualno bi bio u sedištu FIBA. Radio bi kao Majka Tereza, samo da znate koliko je njenih fotografija na Draženovom grobu.
Rođaci u Zemunu i Trebinju
- Po suprugu smo crnogorska loza Petrovića. Imamo u Beogradu rodbine Petroviće i Butulije, bivšeg direktora škole u Šibeniku. Oni su se odselili. Čujemo se sa Zoranom Slavnićem. Bila sam u kontaktu sa Rankom Žeravicom, bio je predivan čovek, drago mi je što sam s njim podelila mišljenje pre nego što je preminuo. Zovu nas ljudi sa svih strana, više sam povezana sa vama koji širite tu priču o Draženu. Želim da delim sve sa ljudima. Dejan Bodiroga, čija je baba rođena sestra mog supruga, za svoj kamp u Trebinju tražio nam je slike Ace i Dražena. Rekli smo da nema problema, mi smo rođaci. Deo familije mog supruga živi u Zemunu gde mu je prošle godine umro rođeni brat. Ne možemo pobeći od svojih predaka i od života koji smo živeli. Brak između mog supruga i mene je sklopljen iz ljubavi, nije se razmišljalo o tome ko je kakve nacionalnosti i kojoj crkvi pripada. Jedino je bitno da li si čovek ili nisi. Tako smo vaspitavali decu i unučad, niko od nas nije mogao da bira oca i majku. Mi smo preko gospodina Dimitrija Popovića posetili Petroviće na Cetinju. Ponašamo se da nam je dom gde god dođemo i svi nas lepo prime.
Eksponati u Šibeniku i Zagrebu
- Ne pitajte koliko sam samo dresova oprala, u Šibeniku je to sve lepo spakovano. To se nalazi u sobi iz koje su izlazila deca, koja je ostala u njihovom dobu. Ostalo je pretvoreno u multimedijalni deo. To je toliko emotivno... Prvi Draženov trofej je u muzeju, a napravili smo repliku koju držimo u kući. Svi dresovi su izloženi u muzeju i u Šibeniku. Nemam ništa privatno, jer će u muzeju to ljudi videti, dok bi kući to video samo najuži krug prijatelja. Ima dosta fotografija, na svakom ćošku osećam Dražena. Živimo u njegovom stanu, upravo zbog toga. Ne želim da izađem iz stana, iz kog je on otišao iako me je Aco ubeđivao u suprotno. To je u Zagrebu, u Šibeniku imamo kuću, a stan smo pretvorili u spomen sobu. Sad će Draženov auto biti u Šibeniku, gde će biti smešten ispod Draženovog koša. Rođen je u ulici Petra Preradovića broj tri i isti broj je nosio u dresu kako bi ga podsećao na Šibenik.
Budio me da ide na trening
- Uvek sam pričala da mi je žao što Dražen nije bio individualni sportista. Bio je veliki radnik, budio me je ujutru da ide na trening. U dvorani je stavljao stolice i između njih je išao i čistio halu. To je zabeleženo u stripu i to je prvi put da je Ministarstvo kulture dalo donaciju za neki strip. To je divna stvar za decu. Ujutru pre škole je išao da trenira, ali nikada nije zakasnio na časove i nikad mu ocena nije bila poklonjena. Izloženi su u muzeju i indeks i đačka knjižica. I tu je pokazao da se uz ljubav i rad sve može uraditi. Moj suprug je bio za to da se naša deca bave muzikom, no oni su imali višak energije, izabrala su ono što im je najviše odgovaralo.
O Boži Maljkoviću
- Prvu filatelističku marku sa Draženovim likom poklonila sam našem dugodišnjem porodičnom prijatelju Boži Maljkoviću.
O Divcu i prijateljima
- Svi su želeli da budu Draženovi najbolji prijatelji. Divca sam doživela kao veoma emotivnog čoveka, suprug i ja smo bili na oproštaju Jurija Zdovca, godinu dana posle tragedije. Divac je došao sa druge strane dvorane i on nas je toliko čvrsto zagrlio da nije mogao da progovori. Kao da je hteo da kaže: “Nemam šta da vam kažem, ali sam tu”. Film o njima dvojici su radili Amerikanci. Napravljen je biznis od toga i zbog toga sam rekla da ne bih volela da film o Draženu radi neko iz inostranstva.
O vrednostima
- Drago mi je što ima sve više ljudi koji cene vrednosti, a one ne mogu propasti. Vreme je može malo zatamniti ili odbaciti, ali prava vrednost nikad ne nestaje. Jedan čovek u Zagrebu mi je posle tragedije rekao: “Gospođo Petrović, nikada nije nekom čoveku bilo upaljeno ovoliko sveća”. Ipak, to ne govori o nama na zemlji, to je neka viša sila. Mi ne znamo to da tumačimo. Draženu ljudi na groblje dolaze iz ljubavi.
O odlasku na groblje
- Dođe mi tako iz čista mira da odem na Draženov grob. Ne mogu to da objasnim, kao da me nešto vuče. Pritom, u kolima uvek imam neku njegovu monografiju. Kad dođem na grob, ili zateknem novinara iz Japana ili iz neke druge zemlje. Kao da mi je neko kaže “idi gore, ponesi knjigu, biće nekog”. Zar to nije čudesno? Mi to ne možemo da objasnimo. Zašto bi me nešto nateralo da odem ako sam već dan pre bila?
O Novoselu
- Posle poraza Cibone od Zadra 1986. u finalu plej-ofa, Mirko Novosel je rekao da je Dražen odigrao kao da je pao s Marsa. Moj sin mu je odgovorio zašto on kao veliki trener nije nešto uradio da to promeni. Imao je odgovor na sve, ne može se dobiti svaka utakmica. Dražen nikada nije krivio sudiju za poraz, ni saigrače, ni protivnike, već je analizirao sebe. Znao je da kaže: “Da sam pogodio ono bacanje” ili “Da sam pogodio onu trojku”. Analizom sebe je završio utakmicu i okretao se sledećoj. Ne znam da li će se neko tako ponašati.
O ogrlici
- Čovek iz Tel Aviva koji mi je poklonio ogrlicu sa Draženovim likom je promenio prezime u Petrović, zbog Dražena. On je Levin Petrović.
(Igor Velimirović)
http://sport.blic.rs
Košarkaški Mocart Dražen Petrović prerano nas je napustio, stradao je u saobraćajnoj nesreći 7. juna 1993. u 29. godini, ali sećanje na njega baštine generacije, s kolena na koleno, naša deca. Iz svih bivših republika SFRJ. Bio je jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije i sveta svih vremena. “Blic” je u Zagrebu posetio Muzej Dražena Petrovića pored Cibonine hale a ugostila nas je njegova majka Biserka, gospođa koja se trudi da se takav velikan i bivši as Šibenke, Cibone, Reala, Portlanda, Nju Džersija, jugoslovenske i hrvatske reprezentacije nikad ne zaboravi.
- Mladima danas treba pričati o Draženu, i to ne samo o tome kakav je bio sportista, već kakav je bio čovek. Od malih nogu, kada je krenuo u vrtić, kod njega se javljala osobina da pomogne i usreći nekoga. Na terenu je bio sasvim drugačiji, išao je do krvi, na pobedu, čak i kada je igrao sa rođenim bratom. Privatno je bio toliko povučen i misaon, da je to teško opisati. Pišem knjigu, svoje viđenje Dražena kroz njegovo odrastanje, imam i njegove fotografije iz vrtića. Osetio je kada je neko od njegovih drugara iz vrtića gladan i on bi ga doveo kod nas kući na ručak. Meni je objašnjavao da su njegovi roditelji na poslu i da je on gladan. Bio je najsrećniji kad pomogne nekom. Mislim da bi posle okončanja košarkaške karijere bio najveći humanitarac, tako se ponašao. Teško mu je bilo da predstavi tu svoju stranu kada je igrao jer nije imao vremena. Na meni je da pričam dok mogu, a mladi kroz Draženov muzej i priče mogu da saznaju kakav je bio on i kako se ponašao - kaže Biserka Petrović za naš list.
Dražen je bio veliki radnik a kada se to spoji sa njegovim talentom dobije se, po mnogima, najbolji beli košarkaš svih vremena?
- Zoran Slavnić je prvi Dražena uveo u prvi tim Šibenke, dao mu je samopouzdanje i igru. Dražen je u tom periodu uplovio u stariju generaciju, što tada nikom nije pošlo za rukom, ali je on svojom mladošću učinio stariju generaciju boljom, uspešnijom. Pojavom i ponašanjem na ljude je prenosio harizmu, a da nije bio svestan toga. Bio je jednostavan. Tako je bilo i kada je otišao u Real. Nije pričao gde bi otišao na večeru, ali bi se odmah taj restoran u kome je napunio. Psiholozi su to objašnjavali da su ljudi osetili gde je Dražen i išli su za njim. To je meni tada bilo čudno kada mi je doktor sociologije ukazivao na to koga sam rodila i da će Dražena ispitivati tek kad jednog dana ode. Nisu mislili na tragediju... On je u svom poslu video ono što drugi nisu, ali sam znala da je Dražen poseban. Od rođenja je bio takav da ste ga morali odvojiti od svega. Njegove oči su se na rođenju smejale i plakale. Ostao je kod njega taj harizmatični pogled i to je teško opisati. Pišem knjigu o njemu, ali je sve to veoma teško opisati. Ne može to ni film da uradi.
Nije ga bilo potrebno usmeravati, već samo naći način da kanališete njegovu energiju?
- Bilo je košarkaša koji imaju duha i za kojima su išli ljudi. Tako su sve dvorane u kojima je igrao bile pune, nije bilo potrebe zvati ljude da dođu. I u NBA, gde se gleda samo profit, Dražen je uneo svoj pristup, ljubav. I oni su shvatili da je on bio nešto posebno. Ne znam s kim bih mogla da ga uporedim. Saslušao bi svakog čoveka, ali je sve odluke donosio sam. Nije od roditelja tražio dozvolu, mi smo od njega učili kako da živimo. Imao je 16 godina i tri meseca kada je u Šibeniku neka žena ostavila nešto ispred vrata i ja sam se naljutila. Dražen mi je skrenuo pažnju da nisam smela tako da odreagujem i da je samo trebalo da se nasmejem, tako bih sve rešila. Istog časa sam izgubila samopouzdanje i pomislila da sam loša osoba. To je samo jedan od hiljadu primera. Ja sam 19 godina radila u biblioteci u Šibeniku, na dečjem odeljenju, a Dražen je tada već bio zvezda. Sećam se da sam jednom učeniku naplatila knjigu jer je kasnio sa vraćanjem, a sin mi je zamerio rekavši mi da to dete nije želelo da ukrade knjigu. On je sve voleo, svi su hteli da ga uzmu u naručje kada je bio mali. Mora taj njegov privatni život da se shvati kako bismo svi znali da je Dražen bio nešto posebno.
Kako savetovati mlađe generacije i uputiti ih. Vaš sin je uspeo da spoji igru i posao?
- Namećem to svakog dana, jer mnogo dece dolazi u Draženov muzej i kažu mi da moraju da se “nadišu Dražena”. Uvek zahtevaju da ja budem tu i možda je Bog želeo da ja prenosim njegovu energiju. Imam problem sa suprugom, koji je već devet godina nepokretan, ima 90 godina. Pri svesti je, ali meni to teško pada. Te grupe dece traže da ja budem tu i uvek uspem nešto da iskombinujem - pozdravim decu, roditelje, nedavno je tu bila i televizija iz Skoplja, tako da sama isplaniram kako bih sve obavila. Kada završe sa posetom muzeja, ja se svima obratim. Za svaku grupu imam različitu priču, zavisno od njihovog uzrasta. Deci govorim da će najviše pomoći sebi ako pomognu svom prijatelju. To je prva stvar, a drugo što ima savetujem je da će ih rad i ljubav prema poslu dovesti do rezultata. Dražen je govorio da talenat čini samo jedan odsto, sve ostalo je rad. Dobio je nagradu Međunarodnog olimpijskog komiteta, a tadašnji predsednik Huan Antonio Samaran je rekao da je Dražen njima pomogao jer je promovisao rad. Nije to bio ni talenat ni novac. Zbog toga je Dražen došao do vrha, pa sada strani autori pišu knjige o njemu, iako bih više volela da neki domaći pisac to radi jer može mnogo bolje da dočara njegov život. Naša zemlja je izrodila mnogo vrhunskih sportista, a mi njega ne izdvajamo kao jedinku, već ga predstavljamo kroz njegov privatan život. Draženova definicija je “rad, rad, rad” i “ljubav prema poslu”. Ja od dece ne tražim da zapamte njegove medalje i trofeje već njegove poruke. Pričam ljudima o Draženu i veoma mi je bitno šta drugi govore o njemu i kako ga doživljavaju.
Ko sve dolazi u Draženov muzej?
- Dolaze sve generacije - deca koja uče kuvanje, ekonomiju... Ma, svi dolaze. Bio mi je i jedan doktor, koji živi i radi u Ljubljani i rekao mi je: “Gospođo Petrović, onaj Draženov potez mi je još urezan u sećanju. On nije igrao košarku, on je svirao po terenu”. On se igrao, njega novac nije zanimao. To je njegova priča, ali ne možete je dovoljno ispričati jer je ona još jaka.
I vaš drugi sin Aleksandar je bio odličan igrač. Njegov sin a vaš unuk, Draženov sinovac, takođe igra košarku?
- Mi se trudimo da ga sačuvamo, posebno ja. Liči na Dražena. Otišao je na visoku školu u Ameriku sa 17 godina, beležio je dobre rezultate u Vašingtonu. Dobio je stipendiju da ide na koledž u San Francisko. Međutim, on se tu izgubio, nije mogao da podnese teret prezimena. Sada se vratio u Hrvatsku, ne igra za Cibonu već za Goricu, ima 26 godina i ljudi se na njemu iživljavaju. On se nervira i ne može da podnese sve to. Neka završi fakultet, a trenutno radi u muzeju jer zna da govori tri jezika. Košarku neka igra rekreativno, pošto će izgubiti identitet ako mu je to teret. Aco govori da je mogao mnogo više uz rad jer je ogroman talenat. Međutim, mislim da ni to ne vredi jer nije mogao da izdrži taj teret.
Koliko vas raduje to što Dražen nije nestao iz država bivše SFRJ?
- Za mene je to još veći uspeh, jer Dražen pripada svima nama. Dražen je uvek govorio da bi Jugoslavija dobila “drim tim” 1992 na Olimpijskim igrama u Barseloni. Vidite kakve smo igrače imali, svi su od nas učili sa Balkana. Sećate se Slavnića, Kićanovića, Dalipagića... Vidite sada i Đokovića. Sport je nešto što briše sve granice. Godine će pokazati da nije trebalo naše države da se rastaju jer su otišli mladi ljudi, a na njima svet ostaje. Moramo da izbacimo politiku, nismo mi ničemu krivi. Bilo je par ljudi koji su želeli to, ali je to njihov problem. To su neke druge teme, ali mi u razgovoru navodimo ono što je kvalitetno i ono što nas pokreće. Kada je Toše Proeski poginuo, osećala sam se kao da se to desilo nekom iz kuće. Rekla sam da mi je želja da posetim njegove roditelje, ali neki sve to žele da uvuku u politiku. Toše i Dražen su na ovim prostorima bili toliko harizmatični, nisu ni bili svesni toga. Otišli su ni krivi ni dužni, prerano, kada su mogli da daju mnogo. To nam daje poruku - oni su otišli da bi ostali. To ću napisati u knjizi, otišli su da bismo mi o njima pričali. Mene je jedno dete koje je četvrti razred pitalo: “Teto, kako možete tako da pričate o Draženu, moja majka bi plakala?”. Odgovorila sam mu da plačem i ja, ali da niko ne bi saznao ovo o Draženu da nije bilo mene da to ispričam, da nije bilo filma o njemu. Prošlo je 23 godina od tragedije, ali nemam pravo da se drugačije ponašam ako mi dođu ljudi i kažu da su došli da se nadišu Dražena. To je moja priča, jeste teška. Aco mi je rekao da je to previše emotivno za mene, ali to meni puni baterije. Mom suprugu ne, jer je stres bio poguban za njega, pošto je već devet godina nepokretan. Jedna žena mu pomaže do tri sata radnim danima, ostatak vremena sam sama s njim. Nisam htela da ga pošaljem u dom jer čovek mora da ima dostojanstvo i da živi dokle može. A ne da ga odvedem u Šibenik u dom i da ga posećujem.
Spona između Novaka i Dražena?
- Kada gledam Đokovića, vidim da je poseban. Novak kao da mi je iz kuće izašao. Kad on igra, vidim mog Dražena. Ja se nerviram kad Novak gubi, silno radujem kad pobeđuje. Imaju dosata sličnosti, uživam da ga gledam. Novaka svi vole. Uspešni sportisti ne žele da budu zvezde, već obični ljudi. Njih dvojica su globalne ličnosti. Žalosno je što nas danas ne vode takve ličnosti, već neke druge. Želja mi je da upoznam Dijanu Đoković, u Zagrebu ili Beogradu, svejedno, može i posredstvom “Blica”, bila bih vam zahvalna na tome.
Koliko su Draženove moralne vrednosti zastupljene na ovim prostorima?
- Na ovim prostorima nisu, ali u inostranstvu jesu. On je u NBA ostao toliko upečatljiv, da oni na svoj sajt redovno postavljaju kada mu je rođendan ili godišnjica. Nisu ga zaboravili, a film sa Divcem “Braća zauvek” je samo dokaz toga. Želeli bi da snime film o Draženu, jer svi žele da znaju sve o njemu. Bolje bi bilo da to uradi neko sa ovih prostora, zbog emocija. Ne želim da budem pogrešno shvaćena, ali je na Zapadu sve suvi biznis, a mi smo naučili da živimo vođeni emocijama. Tako govorim sa svog stanovišta, novac uopšte nije bitan, ali se bez njega ne može. Ljudi iz Nju Džersija, za koji je Dražen igrao, žele da u Šibeniku naprave košarkašku akademiju, po uzoru na Džordanovu. To bi bio brend. Ja sam o tome pričala sa gradonačelnikom, ostaje da se vidi šta će se uraditi, jer prvo mora da se nađe prostor u gradu. Pitanje je da li će neko to pogurati. Ja imam snage samo da pričam o svemu tome. To mi je zadatak, ali nema smisla da ja radim glavne stvari oko akademije, da zovem ljude...
Kako ste vi, suprug Jole i sin Aco, izdržali bez Dražena sve ove godine?
- Bilo je mnogo teško. Godine tu ništa ne znače, samo treba da kažete sebi da sve to radite zbog Dražena. Samo tako možete da izdržite. Moj suprug nije mogao ni minut da izdrži u Mirogoju, gde je Dražen sahranjen, jer je mislio da je naš sin dole. Ne, ja mislim potpuno drugačije, sebe sam ubeđivala da je Dražen na nekom drugom mestu i da će on doći jednog dana. Možda je glupo, ne znam, ali je to tako smešteno u mojoj glavi. Drugačije ne bih ni mogla da izdržim - šest godina je rađen ovaj muzej, izgrađen je muzej u Šibeniku, kao i igralište. U Africi se održavaju izložbe o Draženu. Dečko iz Maroka je imao 10 godina kada je moj sin igrao u Realu. Skupljao je sve njegove fotografije, sada ima 37 i napravio je izložbu. Bilo je čudesno da je taj dečko pratio Dražena sve te godine. Mi smo se svih sredstava sa te izložbe odrekli u humanitarne svrhe, u korist španskog grada blizu Maroka. Moj sin je tako želeo.
Stoički ste podneli tragediju?
- Aco ima unutrašnje drame i onda gleda bratovljeve utakmice. Ja tada gledam Draženov film, mogu danonoćno. Ne želim da ga vidim u odlasku, već u dvorani kad igra. Moj suprug to ne može, šetao je kad bi se gledala utakmica. Kaže da to njega uznemirava i taj stres je došao jer emocije nije delio sa ljudima. Ja sam drugačija, volim da pričam sa ljudima o Draženu. Oni dobijaju informaciju, a mene to na neki način nahrani. Ne razmišljam da su ovi prostori njihovi i naši, sve je to zajedničko - zaključila je Biserka Petrović.
Genije u razmišljanju
- Dražen je dobio energiju od mene, visinu od pradede, sve ono što je najlepše se pomešalo u njemu. Sećam se da je u finalu Kupa kupova 1989. igrajući za Real protiv Snajdera postigao 62 poena. Mediji u Španiji su ga pitali kako mu je to uspelo, on im je odgovorio: “Pitajte moju mamu. Ona je, kad je bila mala, pešačila po 15 kilometara u šibensku gimnaziju. Moja mama je tamo gde se reka Krka uliva u more pila slanu vodu, koja se mešala sa slatkom vodom i tako sam ja dobio energiju.”. Ne znam kako je to njemu palo na pamet. On je u svakom času imao odgovor, bio je genije u razmišljanju. Dražen nije želeo da iskače iz mase. Iako je bio zvezda, to su njegovi prijatelji bili više od njega i to narod pamti. Ljubav naroda ne možete kupiti, morate je zaslužiti. To je uradio Novak, ali i Dražen. Srećem ljude po Zagrebu koji mi pričaju da su bili siti i pijani dok je Dražen bio živ. Moj sin ih je viđao na ulicama i davao im je pare ne pitajući za šta im treba - za jelo ili piće. To je dokaz koliko mu novac uopšte nije značio. Nije mogao da živi ako je on srećan, a svi drugi oko njega nesrećni. Bilo je to čudesno. Kada je odlazio u Ameriku, napunio je tri torbe znojnica, čarapa i drugih stvari. Rekao mi je: “Mama, ne možeš ljudima kupiti dijamante, ali im možeš pokloniti pažnju”. Verujte, zbog njega sam postala bolja osoba. Napravio je od mene nešto što je teško i objasniti.
Uživam da gledam Zvezdu
- Uživam da gledam Crvenu zvezdu u Evropi, pratim je jer su “Arena” i “Pionir” puni, ljudi se vesele, a mi u Hrvatskoj smo to izgubili. Došli su Francuzi da igraju sa Cibonom, ja sam ih provela kroz muzej. I onda dođu na meč u halu u kojoj je bilo 500 ljudi. Pitali su se da li su došli na trening? To je tragedija. Veoma me to boli. Bio je organizovan Draženov kup, koji nije organizovan preko hrvatskog saveza, već je sve preuzeo jedan čovek. E, sad, on je uzeo novac, a organizaciju je ostavio na nižem nivou. I onda dođe održavanje Kupa, a nema ljudi u hali. Rekla sam da to ne želim, jer Dražen nikad nije igrao u praznoj dvorani. Mi smo zaustavili održavanje tog Kupa. Nestala je sreća ljudi u dvorani kada se igraju utakmice, nema ljubavi. Uvek pošaljem čestitku kad Zvezda ili Real nešto osvoje. Tako smo i Oskaru Šmitu, koji je bio Draženov veliki protivnik, poslali poruku podrške kada je dobio tumor na mozgu. Hvala Bogu, sad je dobro.
Podrška grada i države
- Imamo veliku podršku jer je ovo privatni muzej. Dobijamo pomoć od Turističke organizacije, grad Zagreb nam je dao prostor, Ministarstvo kulture. Svi podržavaju, niko nije rekao “ne”. Ali, veći deo posla ide preko mene, a ja pokušavam da gostima ukažem na sve kako bi nasmejana izlazila iz muzeja. Kada dođe veća grupa dece, polovinu pošaljem da razgleda dvoranu, a polovina ostaje u muzeju, gde su samo Draženovi trofeji. One koje je osvajao sa klubom su u Ciboni i šteta je što i oni ne pokažu sve njih. Ali, ponavljam, neće niko da radi, svako hoće samo da zaradi. Mene zarada ne zanima. Grad mu je podigao spomenik, a država je pomagala u izgradnji muzeja, bilo je tu i donacija. Meni su fascinantniji portreti koji se stvaraju i donose u muzej. Imam dovoljno stvari da otvorim još jedan muzej, jer je za 10 godina mnogo stvari poklonjeno. Ljudi su srećni da poklanjaju, to znači da Dražen još živi. Meni je to najveća nagrada, kao što ste vi pozvali kako biste pisali o Draženu. Nije mi stalo da na račun muzeja stvaram kapital, to mi ne treba. Ni Dražen nije tako živeo i to je istina.
Danas bi bio humanitarac
Šta bi da je živ danas radio Dražen Petrović?
- Dražen bi postao najveći humanitarac i to bi mu bila najveća nagrada. On bi to radio sa uspehom. Uvek je želeo da ono što radi bude najbolje. Trener ne bi bio sigurno. Možda bi bio individualni trener, kao što je to slučaj u tenisu. Eventualno bi bio u sedištu FIBA. Radio bi kao Majka Tereza, samo da znate koliko je njenih fotografija na Draženovom grobu.
Rođaci u Zemunu i Trebinju
- Po suprugu smo crnogorska loza Petrovića. Imamo u Beogradu rodbine Petroviće i Butulije, bivšeg direktora škole u Šibeniku. Oni su se odselili. Čujemo se sa Zoranom Slavnićem. Bila sam u kontaktu sa Rankom Žeravicom, bio je predivan čovek, drago mi je što sam s njim podelila mišljenje pre nego što je preminuo. Zovu nas ljudi sa svih strana, više sam povezana sa vama koji širite tu priču o Draženu. Želim da delim sve sa ljudima. Dejan Bodiroga, čija je baba rođena sestra mog supruga, za svoj kamp u Trebinju tražio nam je slike Ace i Dražena. Rekli smo da nema problema, mi smo rođaci. Deo familije mog supruga živi u Zemunu gde mu je prošle godine umro rođeni brat. Ne možemo pobeći od svojih predaka i od života koji smo živeli. Brak između mog supruga i mene je sklopljen iz ljubavi, nije se razmišljalo o tome ko je kakve nacionalnosti i kojoj crkvi pripada. Jedino je bitno da li si čovek ili nisi. Tako smo vaspitavali decu i unučad, niko od nas nije mogao da bira oca i majku. Mi smo preko gospodina Dimitrija Popovića posetili Petroviće na Cetinju. Ponašamo se da nam je dom gde god dođemo i svi nas lepo prime.
Eksponati u Šibeniku i Zagrebu
- Ne pitajte koliko sam samo dresova oprala, u Šibeniku je to sve lepo spakovano. To se nalazi u sobi iz koje su izlazila deca, koja je ostala u njihovom dobu. Ostalo je pretvoreno u multimedijalni deo. To je toliko emotivno... Prvi Draženov trofej je u muzeju, a napravili smo repliku koju držimo u kući. Svi dresovi su izloženi u muzeju i u Šibeniku. Nemam ništa privatno, jer će u muzeju to ljudi videti, dok bi kući to video samo najuži krug prijatelja. Ima dosta fotografija, na svakom ćošku osećam Dražena. Živimo u njegovom stanu, upravo zbog toga. Ne želim da izađem iz stana, iz kog je on otišao iako me je Aco ubeđivao u suprotno. To je u Zagrebu, u Šibeniku imamo kuću, a stan smo pretvorili u spomen sobu. Sad će Draženov auto biti u Šibeniku, gde će biti smešten ispod Draženovog koša. Rođen je u ulici Petra Preradovića broj tri i isti broj je nosio u dresu kako bi ga podsećao na Šibenik.
Budio me da ide na trening
- Uvek sam pričala da mi je žao što Dražen nije bio individualni sportista. Bio je veliki radnik, budio me je ujutru da ide na trening. U dvorani je stavljao stolice i između njih je išao i čistio halu. To je zabeleženo u stripu i to je prvi put da je Ministarstvo kulture dalo donaciju za neki strip. To je divna stvar za decu. Ujutru pre škole je išao da trenira, ali nikada nije zakasnio na časove i nikad mu ocena nije bila poklonjena. Izloženi su u muzeju i indeks i đačka knjižica. I tu je pokazao da se uz ljubav i rad sve može uraditi. Moj suprug je bio za to da se naša deca bave muzikom, no oni su imali višak energije, izabrala su ono što im je najviše odgovaralo.
O Boži Maljkoviću
- Prvu filatelističku marku sa Draženovim likom poklonila sam našem dugodišnjem porodičnom prijatelju Boži Maljkoviću.
O Divcu i prijateljima
- Svi su želeli da budu Draženovi najbolji prijatelji. Divca sam doživela kao veoma emotivnog čoveka, suprug i ja smo bili na oproštaju Jurija Zdovca, godinu dana posle tragedije. Divac je došao sa druge strane dvorane i on nas je toliko čvrsto zagrlio da nije mogao da progovori. Kao da je hteo da kaže: “Nemam šta da vam kažem, ali sam tu”. Film o njima dvojici su radili Amerikanci. Napravljen je biznis od toga i zbog toga sam rekla da ne bih volela da film o Draženu radi neko iz inostranstva.
O vrednostima
- Drago mi je što ima sve više ljudi koji cene vrednosti, a one ne mogu propasti. Vreme je može malo zatamniti ili odbaciti, ali prava vrednost nikad ne nestaje. Jedan čovek u Zagrebu mi je posle tragedije rekao: “Gospođo Petrović, nikada nije nekom čoveku bilo upaljeno ovoliko sveća”. Ipak, to ne govori o nama na zemlji, to je neka viša sila. Mi ne znamo to da tumačimo. Draženu ljudi na groblje dolaze iz ljubavi.
O odlasku na groblje
- Dođe mi tako iz čista mira da odem na Draženov grob. Ne mogu to da objasnim, kao da me nešto vuče. Pritom, u kolima uvek imam neku njegovu monografiju. Kad dođem na grob, ili zateknem novinara iz Japana ili iz neke druge zemlje. Kao da mi je neko kaže “idi gore, ponesi knjigu, biće nekog”. Zar to nije čudesno? Mi to ne možemo da objasnimo. Zašto bi me nešto nateralo da odem ako sam već dan pre bila?
O Novoselu
- Posle poraza Cibone od Zadra 1986. u finalu plej-ofa, Mirko Novosel je rekao da je Dražen odigrao kao da je pao s Marsa. Moj sin mu je odgovorio zašto on kao veliki trener nije nešto uradio da to promeni. Imao je odgovor na sve, ne može se dobiti svaka utakmica. Dražen nikada nije krivio sudiju za poraz, ni saigrače, ni protivnike, već je analizirao sebe. Znao je da kaže: “Da sam pogodio ono bacanje” ili “Da sam pogodio onu trojku”. Analizom sebe je završio utakmicu i okretao se sledećoj. Ne znam da li će se neko tako ponašati.
O ogrlici
- Čovek iz Tel Aviva koji mi je poklonio ogrlicu sa Draženovim likom je promenio prezime u Petrović, zbog Dražena. On je Levin Petrović.
(Igor Velimirović)
http://sport.blic.rs
EKSKLUZIVNO Biserka Petrović, majka legendarnog košarkaša: "Kad gledam Novaka, vidim mog Dražena."
Reviewed by Jovo
on
03:07
Rating:
Reviewed by Jovo
on
03:07
Rating:
Nema komentara: