ZAŠTO TO NE RAZUMIJEMO? Mržnja je najveća ljudska nesreća

Kad se, uoči novogodišnjih praznika, Sonja sa suprugom Milanom, konačno pojavila na vratima našeg beogradskog stana srce mi je bilo puno. Razlog radosnoj aritmiji moje duše nije bio isključivo dolazak drage prijateljice iz Istre, već je uveličan osećajem da je donela deo mog drugog doma iz Motovuna, srednjevekovnog gradića u kojem su prijateljstva rasla zajedno sa mnom.

Naime, već godinama sam „raspolućena“ između dve ili dvije „rezervne“ domovine koje su nekad bile u granicama jedne države. Ta podeljenost između države čiji pasoš nosiš i domovine kao prostora u kojem se čovek dobro oseća, muči prilično širok krug ljudi. Povremena ili stalna nostalgija nije nužno vezana za parče zemlje na kojem su pušteni koreni porodičnog stabla i ne mora imati veze sa vlastitim iskustvom niti sa životnom dobi.

Tu nostalgiju sam videla i osetila pre par godina na Jahorini, iste te zime i na Baščaršiji, a uoči novogodišnjih praznika, sad već prošle godine, i u Beogradu.

Od Međumurja do Ekvadora
Vlasnik ciglane iz Međumurja objašnjavao nam je, uz kamin i kuvano vino u hotelu „Termag“ na Poljicama da, iako su mu skijališta u Austriji bliža, a ni cene nisu problem, uvek sa porodicom radije dođe na Jahorinu.

"Od Olimpijade u Sarajevu dolazim kad god mogu. Ovdje su sve naši ljudi – Bosanci su prava raja, Makedonci isto, vi iz Srbije... Sve isti jezik, a isti i problemi. Dobra klopa, a popije se pa i zapjeva. Nekako smo – naši", pričao je, nazdravljajući.

Dva dana kasnije spustili smo se s Jahorine u Sarajevo. Šetajući Baščaršijom, sin vlasnika jednog od dućana u Kujundžiluku, kao da je pomalo bio iznenađen i zatečen ekavicom, prekinuo je uobičajeno cenkanje i pozvao nas na kafu.

"Svakom se od nas život malo izokrenuo, ništa više nije isto, al’ nikad više one Juge", rekao je s nekom skoro opipljivom setom, pronoseći fildžane na siniju. Na rastanku, džezvu smo dobili na poklon.

A ovog 31. decembra, šetajući s gostima iz Istre, skoro da smo uleteli u kadar devojci duge smeđe kose. Slovenka Klaudija pozirala je, ponosno i nasmejano, s kapom „titovkom“ na glavi na mostu ispred Stambol kapije. Sivomaslinastu kapu s izvezenom petokrakom, ostatak rashodovane imovine bivše JNA koju danas prodaju kao suvenire, platila je 15 evra!

Širokog osmeha, spontano nastavlja razgovor, tvrdeći da je „poslednja generacija Titovih pionira“ i da je ta paprena cena od 15 evra – „samo številka“ (broj).

Da čudo bude veće, Klaudija više ne živi u Sloveniji već u Ekvadoru, a sa sestrom i njenim verenikom potegla je čak u Beograd da dočeka Novu godinu. Zašto?

"Veste kaj, smo svi ljudje iste kože in iste krvi. Celotna Jugoslavija je še vedno moja domovina", objašnjavala je, trudeći se da uprosti slovenački kako bismo se razumeli. A razumeli smo se: „Znate šta, svi smo mi ljudi iste kože i iste krvi. Cela Jugoslavija je još uvek moja domovina“.

I na kraju, Klaudijina poruka, izgovorena tim pojednostavljenim slovenačkim: "Mržnja je najveća ljudska nesreća".

Razmenili smo adrese. Mali je i svet, a kamoli bivša Juga.

Nostalgičar – zanimanje budućnosti
Uz  prisećanje na vlastitu i tuđe nostalgije, baš prvih dana januara pročitah najavu na nekom od portala da će „zanimanje budućnosti“ biti - nostalgičar. Tom će se - kako pretpostavlja autor - unosnom profesijom, baviti dizajneri koji će, otprilike oko 2030. godine, kreativno oživljavati omiljena sećanja i trenutke klijenata, dizajniranjem - recimo - nekadašnjih soba, kuhinja, dnevnih boravaka, starih bašta i vrtova iz 80- tih i približnih godina koje treba oteti od zaborava.

Tek toliko da se možda i potomci suoče sa tim dizajnerskim replikama i otelotvorenjem nostalgije i sete svojih predaka. Jer, ko danas može i da pretpostavi kako će, za koju deceniju, izgledati njihovi domovi, u kojoj će državi živeti i koje parče zemlje će zvati svojom domovinom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera