Ida Sabo: Nacionalizam je prvo oružje buržoazije

Heroina Drugog svetskog rata Ida Sabo napunila je 6. jula 101. godinu, a za 021.rs kaže da se danas ponovo eksploatišu radnici, te da je sve više onih koji lični interes stavljaju ispred zajedničkog.

Za 101. godinu svog života na Balkanu, Ida Sabo je promenila čak osam država, a da nije morala da izađe iz granica Vojvodine. Kako kaže, za jedan vek mnogo stvari se promenilo, neke su nestale, ali ona i dalje traje.

Sa 20 godina se pridružila komunistima, iako je, kako kaže, ideje Karla Marksa usvojila ranije. Zbog političke aktivnosti u Subotici morala je da ode u Sloveniju, gde je bila sekretar Okružnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije. U razgovoru za naš portal, Ida Sabo akcenat stavlja upravo na mlade koji treba da budu nosioci političkih i društvenih promena.

"Mi smo imali ideju, znali smo za šta se borimo i sve smo radili zajedno. Žrtvovali bismo sebe, jer nismo želeli da izdamo prijatelje. Fašisti su nas tukli, samo da nešto kažemo, ali nismo. Postojala je doza hrabrosti. kao mladi komunisti, odlučili da doprinesemo razvoju države, iako nam se možda državno uređenje nije sviđalo. Stanovništvo je bilo nepismeno i mi smo znali da sa tim ide i nezaposlenost, nema napretka, što je moralo da se menja. Edukovali smo ljude, čitali sa njima Viktora Igoa, Emila Zolu, dakle ni približno šundu koji se nudi danas. Kada se osvrnem na te stvari, shvatim, moj život je lep", priča Ida.

Međutim, sredinom osamdesetih godina prošlog veka dolazi do rasplamsavanja nacionalizama, a ideja o jednoj državi i zajedništvu se polako osipala. Devedesetih je svedočila urušavanju svega što je godinama predano stvarala. Sada, 25 godina nakon razlaza jugoslovenskih republika, kaže da su se takve stvari dogodile jer buržoazija ne može da funkcioniše bez rata.

"Tih godina je došlo do nacionalizma, pojavili su srpski, hrvatski, slovenski, a njegove perjanice su bili oni koji su bili pod uticajem inostranstva. Nacionalizam je prvo oružje buržoazije, potom dolazi imperijalizam i oni se brzo udružuju. Tada nastaju otimačine koje vode ka ratu. To je potrebno kapitalistima, jer ona ne stiče bogatstvo bez rata. Nažalost, ljudima je lako manipulisati i nekad ne mogu da razumeju da nikoga nisu pitali da li želi da bude Srbin, Musliman ili Crnogorac kada se rodi. Nacionalizam nije urođen, tome se ljudi uče. A jedan nacionalizam rađa drugi", objašnjava naša sagovornica.

U takvim situacijama, prema njenim rečima dolazi do stvaranja nesigurnosti i eksploatacije radne snage, što je ovih dana veoma aktuelno.

"To se dešava u celom svetu. Naravno, tome će doći kraj, kao što je svemu došao, ali pitanje je kada, dokle ćemo trpeti ovo mučenje. Život koji mladi žive naziva se mučenje, tu nema slobode. Zato treba ujedini sve snage, a to će, verujem učiniti mladi, koji žele ljudski napredak, a ne ličnu korist. Nažalost mi imamo ljude koji grabe sve za sebe, zato žele sve da prodaju, a šta će biti sutra se ne pitaju. Posledice takvog ponašanja se već sada", ističe Ida i dodaje da se lični interes uviđa u čestom menjanju mišljenja, te da takvih političara danas ima puno.

Ipak, i pored svega, ova učesnica Narodnooslobodilačke borbe, u kojoj je izgubila brata, te robijala u Sloveniji, kaže da će promene doći, i da tome moraju mladi da doprinesu.

"Znate, kada gledam Novi Sad uviđam da je izgubio nešto veliko - toplinu. Ona će se vratiti kada se društvo ponovo uredi, kada najbitnija karakteristika postane ljudskost. Zasuti smo lošim vestima, u takvoj situaciji očekujem da mladi istupe, jer oni moraju znati da ovaj svet kroje za sebe i svoja pokolenja. Ipak, moraju znati da se svest menja polako. Oni bi trebalo da kroz muziku, knjige, kulturu stvaraju novi svet u kojem će čovek, bez obzira na religijsku ili nacionalnu pripadnost, živeti ljudski, dakle dostojanstveno. Ta ideja se, naravno, ne mora zvati ni socijalizam ni komunizam, bitno je da se nešto menja, na bolje", zaključuje Ida.

Biografija

Ida Sabo je rođena 6. jula 1915. godine u Pečuju u Austrougarskoj. U Savez komunističke omladine Jugoslavije primljena je 1934. godine. Pet godina kasnije je otišla u Ljubljanu, gde je pripadala grupi komunista koji su 1941. godine organizovali ustanak i NOB. Nakon rata obavljala je brojne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije i Saveta federacije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena bratska i jedinstva sa zlatnim vencem i brojnih drugih odlikovanja.