Mustafa Nadarević: Nadam se da nećemo ponoviti pakao devedestih, BOLJE DA DOĐE DO SMAKA SVETA

Vidim i prepoznajem huškače, rekao je proslavljeni glumac.

Razgovor sa čuvenim umetnikom Mustafom Nadarevićem rađen je nakon što je 1. avgusta, praćen ovacijama, otvorio 30. jubilarni Filmski festival u Herceg Novom kojom prilikom mu je uručena i nagrada te manifestacije „Milan Žmukić“ za doprinos filmskoj umetnosti.
- Imao sam puno straha i nervoze - kaže na početku.

Jer?

- Između ostalog, mene sada posebno uzbuđuje Herceg Novi... Možda je to i stvar godina. Imao sam dosta, sada nažalost rahmetli, prijatelja, među kojima i Zuku Džmhura, koji su mi stalno govorili da je Herceg Novi nešto posebno. Nisam stizao, nisam mogao, bio sam premlad da to spoznam. Jer, sad shvatam, ako mimoza koja je tako osetljiva ovde tako bokori i uspeva, da mora biti od te klime nečeg i u ljudima. Moja majka je Novljanka, ali iz Bosanskog Novog. Palo mi je na pamet dok sam izlazio na scenu, da pozdravim Novljane i ove i one. Odustao sam od te egzibicije.
Lazar Ristovski i Mustafa Nadarević
Foto: Montenegro film festival / Promo Lazar Ristovski i Mustafa Nadarević

Bili ste na prvom festivalu pre 30 godina, kada je pobedio film „Već viđeno“ Gorana Markovića u kome igrate glavnu ulogu...

- Bože kako vreme brzo prolazi, kud ode... Pre par godina takođe sam dobio nagradu za životno delo, doprinos glumačkoj umetnosti, i tada je u Dubrovniku prikazan film „Već viđeno“. Uvideo sam da sam tu ulogu radio baš na vreme. Koju godinu kasnije ne bih je uradio kako valja. Tražila je neku posebnu energiju, silaženje na zadnju stepenicu prema ludilu.

Vaš osvrt na sopstvene maestralne uloge, nagrade, među kojima i tri Zlatne arene, bogat opus?

- Ne osvrćem se. Gledam napred. Neugodno je gledati samog sebe. Ima puno filmova koje nikad nisam video. Kad čovek gleda samog sebe sa vremenskom distancom, ne može se oteti utisku - pa to nisam ja. A i često sam nezadovoljan, jer sve mislim moglo je drugačije, trebalo je ovo ili ono... Radije gledam unapred.

Gledano unapred najaktuelnije je...?

- Radim predstavu „Sjajni momci“ sa Senadom Bašićem i Moamerom Kasumovićem, partnerima iz serije „Lud, zbunjen, normalan“. Sretan sam da je mogu raditi i da se mogu malo izmaknuti od te serije.

Vrlo je popularna?

- Jeste, ali mene je zamorilo. Ne mogu da ponavljam stvari. Nisam mogao to više podneti. Već me umaralo... pa devet godina smo je radili.

Kada smo poslednji put razgovarali u vreme snimanja filma „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, ocenjujući aktuelan trenutak rekli ste „nikad se dozvat pameti nećemo“, a danas?

- Zebem od takvih sagledavanja. Političari su postali prejaka nelojalna konkurencija nama glumcima, u tom ubeđivanju drugih u ono što zapravo nije. Pojavljuju se i deluju više nego mi. Pritom su ljudi koji, mislim, najviše mrze umetnost i kulturu. To im je poslednje što spomenu, ako uopšte spomenu. Govore gluposti - da će otvoriti radna mesta, napraviti ovo, napraviti ono... Sve to rade od naših novaca, a žive nemerljivo bolje od bilo koga od nas. Za kulturu minimum minimuma. Nesvesni da je narod bez kulture narod koji nestaje.

U javnom diskursu ovih prostora opet se čuju disonantni tonovi, po nekima, čak ratne trube?

- Ja ih ne čujem. Ali vidim i prepoznajem huškače. Verujem i nadam se da nećemo ponoviti pakao devedesetih. Prestrašno bi bilo da ljudi ponovo polude, bolje da dođe do smaka sveta.

Gluma je blizu bolesti

Kad bi vas neki mladi daroviti čovek pitao šta je gluma, kako ići tim putem?

- Ne bih znao pravi odgovor, ali mislim da je gluma, s jedne strane gledano, jako blizu bolesti. Nije normalno da ja nisam Mustafa Nadarević nego da sam Pera Perić. Zaluđivat se s tim da si neko drugi ne samo da nije lako, nego je i, što bi rekli, klizav teren, opasno je... A ako hoćeš dobro i svojski da radiš, onda nema druge nego da duboko, duboko riješ po sebi.

(blic.rs)